Као и све старе вароши на Медитерану, Леванту и централом Балкану и Ниш као стари град у центру полуострва, чворишту свих саобраћајних комуникација, чак и водених јер су испод тврђавског моста у Нишави где је пронађена и чувена императорова глава, археолози нашли у води поприлично тешко сидро некаквог пловног објекта, полаже право и има привилегију да буде веомоа тешко историјски тумачен профилисан.

Бројни писани трагови о Нишу, па били они успутне белешке или озбиљнија опсервација сагласни су у закључку, да је Ниш лоциран у питомом и лепом окружењу, са изврсном умереном климом и обиљем здраве пијаће и термалне воде.

Професионални путописци, дипломате, војне уходе, природњаци, песници и други, у време док је Ниш био део Румелијске Турске, па и доцније по ослобођењу и присаједињењу Србији, Милорад Шапчанин и у то време млади официр Живојин Мишић на пример, писали су о оријенталној касаби кривих и слепих сокака у којима се комотно и весело живи, виђено, разуме се, успут и на први поглед.

Ниш је доласком железнице, крајем19. века пресвукао одело: фес је као грађанска инсигнија и украс главе уступио место шеширу; Ибиш Ага је тешка срца напустио Ниш Ниш срмали ђумиш,а придошли су нови, чудни људи, европских-пречанских манира са навиком да редовно једу супу као Паја Пајдак придошли Србин из Панчева, Сремчев омиљени јунак.

Двадесетих година 20. века донеће нов драгоцени додатак сложеној нишкој кухињи народа-долазе Врангелови Руси са Кубана и Југа Русије као поражена Бела гарда која је одступила пред бољшевицима и населила Ниш и околне цркве и манастире. Ту се слика нишке популације стабилизује све до пред крај 20. века када се у њему стидљиво појављују Кинези.

Као раскрсница Ниш није имао ту привилегију да се формира као монолитна средина. Иако је један од најсрпскијих градова са поменутом популацијом заступљеној преко 90 посто, ипак је специфична средина у којој су житељи срећом позитивно утицалали једни на друге, негујући донете са затеченим адетима.

Прва ваљана тумачења Ниша у новије доба бележе Милан Милићевић и Каниц. Но тек доласком генијалог Сенћанина родољуба и националног радника у Ниш-Стевана Сремца, слика о Нишу добија свој рам и то луксузан и раскошан. Његово соколово око и дежурно уво видели су и чули све. Он је Ниш подигао на пиједестал посебности.

Како ми и како Србија и други виде данас Ниш?

Размишљајући о граду у коме живим често пута сам се питао да ли могу ја као житељ заморене перцепције да препознам неке атрибуте посебности које никада не бих запазио у Верони или Кракову на пример, а које бих радо препоручио госту. У том дебатовању са собом чивени нишки роштиљ био би котиран врло незапажено, будући се та термичка обрада меса на роштиљу упражњава од Пешевара, Стамбола па до Травника, а не само у Нишу. Кад смо већ код хране Ниш је свој главни атрибут- бурек неопрезно запоставио и припрему бурека препустио углавном приученим пекарима са Косова. Некад су бурек маестрално пекли пекари из Заплања. Уз бурек је служемо и чувено нишко кисело млеко за које једна поносна локална легенда каже да је служено Аги Кану лично. Поводом поменутог бурека сетимо се само присуства талијанске пице и мексичке тортиље у свету.

Слично је и са музиком. Нишу се без много оправдања атрибуирају чалгаџије, чочеци, тарабуке и други слични звуци исламског оријента, то је неопростива грешка музичких уредника радио и телевизијских кућа. Ако разумем свакодневно звучно присуство оријентално ромске музике чија је популација присутна и у Нишу а њихова музика на свадбама радо слушана, често прихватам музику сусдених земаља (из дојучерашње Југославије) у стилу Сријем, лијепо је живјети у њем, а којем су пренатрпане анационалне радио станице у граду.

Највећи тумач нишке мераклијске помало сетне музике је данашњи житељ далеке Канаде, рођени Крагујевчан а нишки глумац шездесетих година – Срба Ивановић. Његова песма о мутној Нишави коју је он певао и редовно сто пута газио у тој песми, а она га, миљеница његова не потопи, морала би да се чешће као химна чује на сваком кораку у граду, као фламенко у Севиљи и канцона у Венецији.

Оно што бих у Нишу макар и у пола ноћи радо и поносно показао је Ћеле кула коју не само Ниш, него сви Срби морају подићи на ниво светиње и националног поноса.

Не бих журио са показивањем комплекса Медиане, бар не до тренутка када ће макар мало као туристичка атракција почети да личи на Виминацијум и Феликс Ромулијуану. Толико.