Памтим дан када је књига изгубила битку са воћем и поврћем, доњим вешом,  клозетском санитаријом и разним „потрепштинама“. Могли су да се муче и Достојевски и Чехов, Толстој, Вајлд, Коељо па и Толкин када је лубеница слађа а и деца је воле више од књиге.

Пијаца Бошко Буха на Бул. Немањића изгубила је две мале симпатичне тезге пред идејом Општинских власти Медијана да искорене нелегалну уличну продају. Напротив, место где су се продавале књиге, старе укрштенице, новине и остала старина од папира замениле су тезге са гаћама, брусхалтерима и осталом робом која се продаје на црно.

Када би мало дубље ушли у проблематику ове акције морамо се вратити мало назад у  прошлост и завирити у социјалну и психолошку структуру власти. Ко су људи на власти који доносе овакве одлуке? Ко бира овакве људе на власти?

Људи који доносе овакве одлуке вероватно потичу из средина где је на првом месту пољопривреда њихова највећа опсесија.

Зашто опсесија?

Зато што безуспешно покушавају да имитирају сеоску господу са севера Србије. Чули су за сеоску господу са севера Србије али је никада нису видели. Због мањка  маште, њихова сеоска домаћинство личе на депоније које често подсећају на насеља  неких наших никад не социјализованих националних мањина који су у овом веку заштићени као поларни медведи а праве невиђену штету држави.

Никада неће разумети, колико целина треба да има господско сеоско домашинство, а колико градски трг. Како се социјализовани човек понаша када хода градском улицом а како сеоски господин када полази на њиву.

Колико целина треба да има градска (господска) улица а колико сеоска (господска) улица.

Какаво име треба дати сокаку, а какво булевару?

Једно је сигурно да људе на власти бирају људи који “личе“ на њих, јер и стара српска пословица каже: крушка не може да падне испод јабуке, као ни јабука испод крушке.

Шта нама преостаје?

Преостаје нам да ставимо недодирљиве урбане градске маске, деконтаминирамо градску и сеоску зону урбаним идејама и репрограмирамо простаклук и примитивизам.