RTV BelleAmie LIVE

Габровачка река

Лева притока Нишаве; протиче кроз Ниш са малом количином воде у кориту. Постаје од три изворна безимена крака чија су изворишта на 700 м висине и налазе се у средњем делу Селичевице под врхом Цветкове јабуке. Одавде па до свог ушћа, које је на 193 м, углавном се усмерава на север и северозапад и на дужини од 12,5 км добија укупни пад од 507 м, нарочито велик у горњем току познат као Денска река. Ово име носи све до села Габровца где са десне стране прима једину притоку Вукмановски поток. Дотле је њена долина изграђена у шкриљцима високог кристалинитета, а надаље у неогеним седиментима. Ипак, у целини сва је клисураста, док се од Циглане у залеђу Ћеле Куле нашироко отвара и прелази у алувијалну терасу и раван Нишаве све до свог ушћа. Но, иако тако сужена, долина је поступно грађена о чему сведоче и терасни урези поређани у преко 10 нивоа између 480 и 193 м. Њено формирање није окончано ни данас, јер се Габровачка река још увек одликује снажном ерозијом, транспортом и акумулацијом наноса по којем се у доњем току, испод Ћеле Куле, доскора нашироко разливала и у доба поводња плавила плодна обрађена поља. Стога је године 1942. њено корито регулисано и импровизираним земљастим бедемом заштићено, а затим одмах после другог св. рата очишћено и делом дограђено.

Ćele Kula

Ћеле Кула, споменик сазидан од лобања српских бораца изгинулих у Боју на Чегру 1809. године. То је свакако једна од најстрашнијих костурница икада направљених, срачуната управо на моменат терора и застрашивања. Од самог настанка оправдала је своју намену изазивајући ужас у народу и код путника који су из и у Европу пролазили овим путем. Њен најсликовнији опис даје француски песник Ла Мартин:

“Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Те лобање и та човечија лица, огољена и побељела од кише и сунца, облепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца… Никог није било ту да ми објасни тај дивљачки споменик…рекоше ми да су то  главе оних петнаест хиљада Срба које је паша поубијао у последњем српском устанку. Ова равница била је поприште смрти тих храбрих српских устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине… Нека сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили“.

У своје време подигнута на периферији вароши уз Цариградски друм, кула се данас налази у урбаној градској структури, у простору уређеном и озелењеном који је попримио парковску форму.

Кула са лобањама квадратне основе са четворосливним кровом самостално је егзистирала до 1892.године кад је над њом подигнута пригодна капела као вид заштите и трајног очувања. Додуше са заштитом куле кренуло се још 1878. године, одмах након ослобођења од Турака кула је ограђена и делимично заштићена од вандалских насртаја.

Сама кула је зидана од камена у врућем кречу са хоризонталним дрвеним либажима. Лобање су узидне у зидну масу и фискиране малтером. Од почетних 952 данас их је остало 59. Горње зоне куле у потпуности су урушене т.ј. данашње стање је оно из 1892.године т.ј. из времена подизања капеле.

Капела је рађена по пројекту архитекте Димитрија Лека. Крстате је основе са масивним зидовима од опеке. Има четири улаза кроз портале који се налазе у врховима страница крста. Оријентисана је строго правилно исток-запад, север-југ.

Решењем Републичког завода за заштиту и научно проучвање споменика културе НР Србије бр. 678 од 29.јуна 1948.године проглашена је за споменик културе, а одлуком скупштине СРС РС бр. 14 од 07.04.1971.године категорисана као културно добро од изузетног значаја.

Захвалност српском властелину из XIV века кнезу Лазару Хребељановићу, кога је Српска Православна Црква прогласила за свеца, а народ касније у песмама прогласио за цара, који је на Видовдан, (стари празник старих Нордијаца и Словена), 28. јуна 1389. године у боју на  Косову пољу повео српски народ тадашње политички подељене србске државе против вишеструко надмоћнијег Турског исламског царства. Изгубивши тада своју главу и скоро целокупни србски борбено способни мушки род.

У знак захвалности, за изгубљени бој Нишлије су му доделиле у знак сећања на пораз једно ВЕЛИКО СОКАЧЕ (састоји се из три целине, прве, дужине 253 m, затим га пресеца путања дужине 14 m и треће, ух, дужине 180 m) и то не било које, него велико, пространо, урбанистички савршено решено.

Из улице Св. Кнеза Лазара (ВЕЛИКО СОКАЧЕ) или ти средње улице (како смо је звали кад смо били клинци ) се излази на прелеп Трошарински трг украшен баракама у којима се продаје роба врхунског квалитета, паркинг на коме су паркирани шлепери и аутобуси, а у продужетку се налази Ћеле кула, коју су подигли Турци после Чегарске битке један од најзначајнијих културно-историјских споменика у Нишу.

Ово је само један од многих примера у граду Нишу како треба одати захвалност својим прецима за њихова дела. Нама остаје да се надамо да ће будући градски оци, који освоје власт, променити садашња нова имена булевара и улица, у нека опет нова имена па тако у недоглед.

Пијаца Бошко Буха на Бул. Немањића изгубила је две мале симпатичне тезге пред идејом Општинских власти Медијана да искорене нелегалну уличну продају. Напротив, место где су се продавале књиге, старе укрштенице, новине и остала старина од папира замениле су тезге са гаћама, брусхалтерима и осталом робом која се продаје на црно.

Када би мало дубље ушли у проблематику ове акције морамо се вратити мало назад у  прошлост и завирити у социјалну и психолошку структуру власти. Ко су људи на власти који доносе овакве одлуке? Ко бира овакве људе на власти?

Људи који доносе овакве одлуке вероватно потичу из средина где је на првом месту пољопривреда њихова највећа опсесија.

Зашто опсесија?

Зато што безуспешно покушавају да имитирају сеоску господу са севера Србије. Чули су за сеоску господу са севера Србије али је никада нису видели. Због мањка  маште, њихова сеоска домаћинство личе на депоније које често подсећају на насеља  неких наших никад не социјализованих националних мањина који су у овом веку заштићени као поларни медведи а праве невиђену штету држави.

Никада неће разумети, колико целина треба да има господско сеоско домашинство, а колико градски трг. Како се социјализовани човек понаша када хода градском улицом а како сеоски господин када полази на њиву.

Колико целина треба да има градска (господска) улица а колико сеоска (господска) улица.

Какаво име треба дати сокаку, а какво булевару?

Једно је сигурно да људе на власти бирају људи који “личе“ на њих, јер и стара српска пословица каже: крушка не може да падне испод јабуке, као ни јабука испод крушке.

Шта нама преостаје?

Преостаје нам да ставимо недодирљиве урбане градске маске, деконтаминирамо градску и сеоску зону урбаним идејама и репрограмирамо простаклук и примитивизам.

И поред заклетве господина И.Н. да више никада својом ногом неће крочити у Црну Гору, изгледа да дотични господин И.Н. није могао да одоли бесплатним картама и Мадониним чарима. Редакцијски колегијум Трошарина ЊУЗА овом приликом изражава жаљење због погажене речи дотичног господина И.Н. и надају се да остали Трошаринци не газе своју реч када је дају.

Бројни писани трагови о Нишу, па били они успутне белешке или озбиљнија опсервација сагласни су у закључку, да је Ниш лоциран у питомом и лепом окружењу, са изврсном умереном климом и обиљем здраве пијаће и термалне воде.

Професионални путописци, дипломате, војне уходе, природњаци, песници и други, у време док је Ниш био део Румелијске Турске, па и доцније по ослобођењу и присаједињењу Србији, Милорад Шапчанин и у то време млади официр Живојин Мишић на пример, писали су о оријенталној касаби кривих и слепих сокака у којима се комотно и весело живи, виђено, разуме се, успут и на први поглед.

Ниш је доласком железнице, крајем19. века пресвукао одело: фес је као грађанска инсигнија и украс главе уступио место шеширу; Ибиш Ага је тешка срца напустио Ниш Ниш срмали ђумиш,а придошли су нови, чудни људи, европских-пречанских манира са навиком да редовно једу супу као Паја Пајдак придошли Србин из Панчева, Сремчев омиљени јунак.

Двадесетих година 20. века донеће нов драгоцени додатак сложеној нишкој кухињи народа-долазе Врангелови Руси са Кубана и Југа Русије као поражена Бела гарда која је одступила пред бољшевицима и населила Ниш и околне цркве и манастире. Ту се слика нишке популације стабилизује све до пред крај 20. века када се у њему стидљиво појављују Кинези.

Као раскрсница Ниш није имао ту привилегију да се формира као монолитна средина. Иако је један од најсрпскијих градова са поменутом популацијом заступљеној преко 90 посто, ипак је специфична средина у којој су житељи срећом позитивно утицалали једни на друге, негујући донете са затеченим адетима.

Прва ваљана тумачења Ниша у новије доба бележе Милан Милићевић и Каниц. Но тек доласком генијалог Сенћанина родољуба и националног радника у Ниш-Стевана Сремца, слика о Нишу добија свој рам и то луксузан и раскошан. Његово соколово око и дежурно уво видели су и чули све. Он је Ниш подигао на пиједестал посебности.

Како ми и како Србија и други виде данас Ниш?

Размишљајући о граду у коме живим често пута сам се питао да ли могу ја као житељ заморене перцепције да препознам неке атрибуте посебности које никада не бих запазио у Верони или Кракову на пример, а које бих радо препоручио госту. У том дебатовању са собом чивени нишки роштиљ био би котиран врло незапажено, будући се та термичка обрада меса на роштиљу упражњава од Пешевара, Стамбола па до Травника, а не само у Нишу. Кад смо већ код хране Ниш је свој главни атрибут- бурек неопрезно запоставио и припрему бурека препустио углавном приученим пекарима са Косова. Некад су бурек маестрално пекли пекари из Заплања. Уз бурек је служемо и чувено нишко кисело млеко за које једна поносна локална легенда каже да је служено Аги Кану лично. Поводом поменутог бурека сетимо се само присуства талијанске пице и мексичке тортиље у свету.

Слично је и са музиком. Нишу се без много оправдања атрибуирају чалгаџије, чочеци, тарабуке и други слични звуци исламског оријента, то је неопростива грешка музичких уредника радио и телевизијских кућа. Ако разумем свакодневно звучно присуство оријентално ромске музике чија је популација присутна и у Нишу а њихова музика на свадбама радо слушана, често прихватам музику сусдених земаља (из дојучерашње Југославије) у стилу Сријем, лијепо је живјети у њем, а којем су пренатрпане анационалне радио станице у граду.

Највећи тумач нишке мераклијске помало сетне музике је данашњи житељ далеке Канаде, рођени Крагујевчан а нишки глумац шездесетих година – Срба Ивановић. Његова песма о мутној Нишави коју је он певао и редовно сто пута газио у тој песми, а она га, миљеница његова не потопи, морала би да се чешће као химна чује на сваком кораку у граду, као фламенко у Севиљи и канцона у Венецији.

Оно што бих у Нишу макар и у пола ноћи радо и поносно показао је Ћеле кула коју не само Ниш, него сви Срби морају подићи на ниво светиње и националног поноса.

Не бих журио са показивањем комплекса Медиане, бар не до тренутка када ће макар мало као туристичка атракција почети да личи на Виминацијум и Феликс Ромулијуану. Толико.

Брдо изнад Ћеле-куле и Војног гробља високо 355 м. Његово северно подножје допире скоро до пиротске железничке пруге, на западу до Габровачке реке и на југу до Широке падине. На истоку се наставља у Камару – највиши врх на овом делу дна Нишке котлине (430 м). Делиски вис изграђују неогени (миоплиоценски) претежно растресити седименти. Њих углавном чине разнобојни лапорци, пескови, глине и шљункови који се често наизменично смењују, док су по положају конкордантни, хоризонтални и непо ремећени, осим према северу и западу где их пре кидају врло млади тектонски радијални процеси. У рељефном погледу, овај брдовити комплекс представља теме централне језерске равни које је флувијалним и денудационим процесима снижено за најмање 57 м и на странама моделирано у више терасних заравњења. Она су на 425, 405,380-375,355-350,340,318,300-295,275,260,240,217 и 210 м. Скоро сва су застрта речним шљунком којег је током њихове изградње посејала Нишава, а на западној страни и Габровачка река.

Назив и историја. Делиски вис је сложени назив настао од романовлашког дел (брдо) и српског вис (узвишење, брдо). Дел је основна реч, a вис само њен превод. Стапање (асимилација) Романовлаха у словене (Србе) обавило се током XV- XVII в, док су називи остали. Делиски вис је у време турске власти већином коришћен као испасиште за стоку, али једним делом се налазио и под шумским забранима (луговима).

У рату за ослобођење Ниша од Турака дец.-јан. 1877/78. год. Делиски вис је био поприште значајних бојева. Од 23. XII (4.1) до 26. XII (7. I) водиле су се крваве борбе за Вучји дол, a 28. XII (8.1) битка се пренела на габровачке висове и гребен Делиски вис (Камару), који је бранило турско утврђење на Малој Камари. Камару је увече 28.ХП (8. I 1878) заузела Рудничка бригада Шумадијског корпуса (истакао се Качерски батаљон), чиме је пао Делиски вис. Исте вечери заузети су и кључни положаји на Горици чиме је битка за Ниш била решена.

Насеље. Стамбена четврт у подножју и на падинама Делиског виса, између железншчке пруге, насеља Габровачка река и некадашњег индустријског комплекса ЕИ. Осим комплекса „Енглеског гробља“ из првог св. рата, војног магацина и стрелишта, који су стајали удаљено и усамљено изван града, на подручју насеља између два св. рата простирало се поље под њивама и шумарцима. Почетак насељавања датира после другог св. рата. Интензивније насељавање код пружног прелаза започело је с 1957/60. г. (у 1947. г. стајале су само три куће). Део насељавања 1957/62. г. ширио се дуж пољског пута и поред Гавбровачке реке (Насеље Габровачка река), а други део, 1960/65. г. трасом пољског пута у подножју Делискогвиса. (Насеље Делиски вис). У 7-мој деценији, кад су урађене и прве основе детаљног урбан. плана, Насеље је почело да се изграђује и шири и у бочним улицама наниже према железничкој прузи и навише ка брду. Од средине 7-ме деценије почело је постепено комунално сређивање изграђеног дела Насеља, које се пре тога простирало дуж изрованих путељака у прашини и блату. Крајем 1971. г. уз Ул. Љубомира Николића, на западној страни Насеља, саграђена је Основна школа Бранко Миљковић. Интензитет развоја достигао је највећи степен у 8-oj деценији, кад је саграђено неколико стотина кућа. Насеље се при томе стално ширило нарочито према ЕИ и Делиском вису. Сами становници су месним самодоприносом и личним радом највише допринели увођењу савремене инфраструктуре“ и комуналном уређењу насеља (асфалт, вода, канализација, електрична мрежа). Почетком грађанског рата, деведесетих година, измешта се војна касарна са Српског војничког гробља, и почиње да се гради комплекс војних зграда за војна лица из бивших Југословенских република, док се Српско војничко гробље премешта у спомен костурницу изнад Енглеског гробља. Становништво је претежно радничког састава  и до средине 90-их год. запошљено највише у ЕИ и Ђури Салају данашњем Нисалу, а затим и у другим привредним организацијама, a пo пореклу је веома дифузно (са свих страна), премда има доста досељеника из самог Ниша. Ови последњи су куповали плацеве и изградњом породичних кућа разрешавали дотадашњи неудобни или подстанарски статус. Назив насеља није традиционалан, већ је новијег датума и изведен према надвишујућем брду Делиском вису.